SPIN GODINE: Aleksandar Vučić! Srbija u magli malignog narcizma

januar 3, 2017 - 13:35 - Redakcija Opozicionar ©

SPIN GODINE: Aleksandar Vučić! Srbija u magli malignog narcizma

Od onog časa kad se sredinom 2012. pred novinarima pojavio prvi put sa naočarima na nosu, manje oko lika, više oko dela Aleksandra Vučića pletu se različite retoričke zavrzlame, verbalne konstrukcije i pravi mali ratovi reči!

Najviše se jezik rabio na zavadi dve škole mišljenja: jedna je zagovarala tezu o preobraćenom Vučiću koji je okrenuo leđa jednoj provizorno pokopanoj politici; druga je, podržavajući teoriju o presvlačenju, ipak naglašavala da je supstanca politike koja ga je izbacila na javnu scenu ostala gotovo nedirnuta.

Vučić se u svojim namerama nije dao omesti: od prvog sekunda povratka na vlast odavao je utisak čoveka koji ima pravo na sve i to pravo širi oko sebe; čoveka koji sam sebe gura u središte svega i očekuje od okruženja da ga gura u sve; čoveka koji veruje da je sve što je dobro za njega, dobro i za državu. Nije dugo trebalo da se formira mišljenje, danas duboko ukorenjeno, kako nacionalni interes i nacionalna bezbednost zavise isključivo od njegovog opstanka na vlasti.

Dnevno bombardovani primerima koji su svedočili o njegovom nerealnom procenjivanju sopstvenih sposobnosti, ekstremnom ni u čemu utemeljenom samopouzdanju, fantazijama o neograničenom uspehu, okupiranošću sobom, egzibicionističkom potrebom za neprestanom pažnjom i divljenjem, nesposobnošću da saoseća sa drugima, kompulzivnoj sklonosti ambicijama koje je nemoguće zadovoljiti, preteranom reakcijom na kritiku ili poraz i mnogim drugim simptomima koje karakterišu primitivni ili maligni narcizam, sve više pažnje smo posvećivali njegovim reakcijama nego onom šta radi i on i ljudi oko njega.

Činjenica je: kad pogledate prsten koji ga okružuje, od savetnika i nekompetentnih, rekao bih – ličnih ali i ničim izazvanih ministara, poput Aleksandra Vulin ili Nebojše Stefanovića, preko navodno nezavisnih neistomišljenika tipa Dušana Vujovića ili Ane Brnabić, zatim raznih lalatovića, krstića, goncića i inih još udvorica i marioneta, sve do novinara i urednika brojnih medija koji koketiraju sa Vučićevim odrazom u ogledalu koji odaje principijelnu i skrupuloznu osobu prisiljenu da zbog promenjenih okolnosti menja svoja uverenja i svoje stavove, logično je da pomislite kako svi oni samo služe da Vučić udovolji ličnoj potrebi za pažnjom i grandioznim osećajem sopstvene važnosti.

Varka. Dimna zavesa. Magla koja odvlači pažnju.

Bolje reći – spin. Baš kao i sam akter ove nametnute nam balkanske skaske u kojoj nevoljko učestvujemo: ovakav Aleksandar Vučić je zapravo najjači spin kojim se odvlači pažnja i maskira realnost u Srbiji. Iza naizgled snažne ambicije, grandioznih fantazija i izuzetne egocentričnosti ne krije se pokretački poriv, već prazan hod, nesigurnost i zanemarljivi rezultati.

Kao što smo zdravo za gotovo kupili „činjenicu “ da je Vučić narcistička ličnost okružena obožavaocima, od kojih očekuje psihološku „hranu“ u vidu laskanja i divljenja i da sve ljude oko sebe vidi kao sopstvene produžetke, koji su tu samo da bi mu pružili divljenje ili zadovoljstvo tako da smo zaboravili obećanja kako će, čim dođe na vlast, poništiti sve briselske dogovore sa Prištinom; obračunati se sa kriminalom i korupcijom; preispitati 24 čuvene privatizacije; otvoriti kancelariju za brze odgovore; ukinuti TV pretplatu; rapidno smanjiti broj državnih agencija; osnovati nacionalnu banku; izgraditi cela naselja stanova za po 380 evra po kvadratu…!

Komentarišemo njegov usiljeni smeh, lažnu spontanost, veštačku ležernost i gotovo da niko više ne priča o čoveku koji večito patetiše („Nije mi problem ni da me ubiju. Naživeo sam se!“); ne ume da organizuje svoje obaveze i radni dan („Nikad ne radim kraće od 12 sati, a ponekad radim i 19 sati dnevno“); javno se hvali nehigijenom („Bio sam u Abu Dabiju, nisam se okupao. Pa šta? Nisam vodu ni pomirisao, a kamoli se okupao, ne pamtim otkad“); operisan je od skromnosti („Ja sam čovek s novom idejom“) nesuvislo se divi samom sebi („U ovoj zemlji izgleda postoji samo jedan čovek koji je u stanju da pokuša da vidi i šumu od drveta, a mnogi šumu od drveta ne vide, i pokušava da kaže da se pogledaju pravi razlozi i da ne traži krivce u drugom, a taj nesrećnik sam JA, ovi svi drugi prebacuju jedni na druge“)!

Izbledelo je iz sećanja da je jedan od najboljih, ako ne i najbolji student u modernoj istoriji, među poslednjima u Srbiji saznao za pad Berlinskog zida. Nešto ne pamtim ni da je neko skorije citirao Vučićevu rečenicu: „Kakve god reforme bile, imajte u vidu – penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da zadire. Bolje s naše grbače da se uzima nego da se dira u prava penzionera.“ I sumnjam da ima onih koji pamte kako, iako je kao predsednik Vlade samo prvi među jednakima, jogunasto izigrava boga i sve nešto NE DA – ne da da Srbija bankrotira, ne da nikome da Srbe ponižava, ne da narodne pare, ne da Gašića i Lončara, ne da Gazivode… Ko se još seća kako je lagao samog sebe („Nemam nikog pored sebe, niti bilo ko sa mnom razgovara na udvorički način, niti bilo šta slično. Niti to meni godi, niti to mene interesuje.“); kako je zavaravao narod („Kada Toma postane predsednik, rate za kredit će biti neuporedivo manje“); ili obmanjuje i narod i sebe („Zašto bih bio premijer? Nemam tako visoke ambicije“).

Zaboravili smo i fabriku čipova; „Ikeu“ u 2014; pančevačku fabriku komponenti za avione; „Fijat“ na ruskom tržištu; „Mercedes“ iz „Ikarbusa“; tri milijarde dolara investicije u „Beograd na vodi“, kao legitimaciju napretka Srbije pod „naprednjacima“… A imali smo, nije da nije, još zaboravljenih uspeha: Bratislav Gašić, bivši ministar odbrane svečano je otvarao (i osveštavao) – PODRUM PIĆA; Aleksandar Vulin, ministar za rad i socijalna pitanja, svečano otvarao (bez osveštavanja) – LIFT; Goran Cvetanović, lokalni gradonačelnik Leskovca, svečano otvarao na pravoslavnom groblju (logično, osveštani) – TOALET ili u centru grada (logično, neosveštani) KINESKI BUTIK; prvi čovek Kraljeva svečano otvarao – SEMAFOR a kovinski stranački puleni – OGRADU ŠKOLE!

Razmišljajući o Vučićevom psiho profilu nikako da se upitamo: kako mu je to Dragan J. Vučićević, bruka novinarske profesije, častan i pošten čovek; stidi li se razmene mišljenja s Nebojšom Stefanovićem, Jorgovankom Tabaković i Sinišom Malim, plagijatorima doktorskih radova; kakav je osećaj biti premijer države čiji predsednik je kupio diplomu; kako je moguće da Miša Vacić, vatreni Srbin ali i osoba koja je pravosnažno osuđena zbog diskriminacije LGBT osoba, savetuje bilo koga u Vladi Srbije, pa makar to bio i Marko Đurić; šta su u njegovom kabinetu radili/tražili žandarmi posle incidenta u kom su ukrštali palice i pesnice sa Andrejem Vučićem i Predragom Malim; koliko su plaćani (i od kojih para) Vučićevi savetnici Toni Bler, Dominik Stros Kan, Alfred Guzenbauer, Franko Fratini i Đerđ Matković a ako zaista nisu, za čije babe zdravlje su radili…!

U senci rasprave o Vučićevom nerealnom procenjivanju sopstvenih sposobnosti i dostignuća ostale su i mnoge druge nedoumice i nepoznanice: džakovi pokradenih izbornih listića; prisluškivanje Tomislava Nikolića i samog Vučića; par državnih udara i možda atentata; oružje u Jajincima; sedam žrtava u padu vojnog helikoptera kojim je pokušao da navigira ministar odbrane Bratislav Gašić; slučaj idiota koji su rušili u Savamali; ispumpavanje vode iz kopa Tamnave povereno konzorcijumu bez iskustva i šteta koja je nastala zbog toga; pokušaj privatne firme Privredni kombinat „Zlatibor“ da uknjiži preko 2.000 hektara na planini iznad Užica; priča da država ne može/sme da se obračuna sa huliganima sa tribina i Muamerom Zukorlićem, iz Novog Pazara; iscrpan odgovor na pitanje ko su donatori Fondacije Dragice Nikolić; čije, tačno, pare je uplatio u fondaciju Klintonovih; za čiji je novac Siniša Mali kupio 24 stana u Bugarskoj; kome je otišla provizija od tendera za novogodišnju rasvetu u Beogradu; kakva je, precizno, bila uloga ministra Gorana Kneževića u aferi „aflatoksin“; zašto je kum Nikola Petrović otišao iz Srbije; ko su momci koji predvođeni izvesnim Zeljom špartaju po Srbiji u džipovima i pomažu lokalnom življu da što lakše oblikuju svoju izbornu volju; košta li aktiviranje „poklonjenih“ ruskih MIG-ova 50, 180 ili 230 miliona evra i zašto dozvoljavate ministru odbrane da ga „uteruje“ u laž?!

I da ne nabrajam dalje: mislim, dakle, da nas je majstor majstorski preigrao!

Ako, pak, nije tačna moja laička teza da Vučić dugoročno, planski, svesno i veoma uspešno glumi egoističnog pojedinca kog karakteriše paranoidna perspektiva, odsustvo savesti, zaokupljenost fantazijama koje imaju nerealne ciljeve, i, posebno – spremnost na svaki vid agresivnosti ukoliko je to potrebno za ostvarivanje nekih od ličnih ciljeva – onda, prijatelji dragi, imamo veliki problem!

I da, jeste to njegov ali i nije samo njegov problem!

Nekako se više tiče nas nego njega.

Puno sreće i u (N)ovoj 2017.

Valjaće nam!

(Izvor: Danas, autor: Slaviša Lekić)

Ucitavanje sadrzaja u toku...
januar 3, 2017 - 13:35 - Redakcija Opozicionar ©