Život kao film: Spasila je brodić pun izbeglica iz Sirije, a na OI je definitivo najveći heroj

avgust 8, 2016 - 11:38 - Redakcija Opozicionar ©

BERLIN, GERMANY - MARCH 09: Yusra Mardini visit Olympiastadion Berlin on March 9, 2016 in Berlin, Germany. (Photo by Alexander Hassenstein/Getty Images For IOC) *** Local Caption *** Yusra Mardini

Život kao film: Spasila je brodić pun izbeglica iz Sirije, a na OI je definitivo najveći heroj

BERLIN, GERMANY - MARCH 09: Yusra Mardini visit Olympiastadion Berlin on March 9, 2016 in Berlin, Germany. (Photo by Alexander Hassenstein/Getty Images For IOC) *** Local Caption *** Yusra Mardini

[nextpage title=“Strana 1″ ]

Mardinijevu je član novog tima izbeglica na Olimpijskim igrama u Riju, koji je sačinjen od sportista koji su bez državljanstva. Ona ima samo 18 godina, i dok su njeni vršnjaci jurili dobre proseke u školama, Jusra je bežala iz ratom pogođene Sirije

 

foto: getty

foto: getty

Put sirijke Jusre Mardini do Olimpijskih igara u Riu je neverovatan. Prošlog avgusta, Mardini i njena sestra Sara pobegle su iz ratom zahvaćene Sirije i zaputile se na potresno putovanje kroz Liban, Tursku i Grčku, a zatim Balkan i Centralnu Evropu do Nemačke, jedva izbegavši hapšenje i smrt, piše „Nedeljnik“.

Mardinijeva je u martu prošle godine identifikovana je od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta kao kandidatkinja za takmičenje u novom timu izbeglica, sačinjenom od sportista koji su bez državljanstva, a koji inače ne bi imali pravo učešća.

Mardini je zvanično imenovana kao članica tima izbeglica u junu, pored još devet sportista iz Sirije, Južnog Sudana, Konga i Etiopije. Tim se takmiči pod olimpijskom zastavom i himnom. Plivaće u kategorijama 100 metara slobodnim stilom i 100 metara leptir stilom.

Ona ima samo 18 godina, i dok su njeni vršnjaci jurili dobre proseke u školama, Jusra je bežala iz ratom pogođene Sirije. Plivala je, ne za medalje, nego za život.

[/nextpage][nextpage title=“Strana 2″ ]

Sirija

„Kada sam bila mala, samo su me stavili u vodu“, kaže Mardini koja je odrasla u Daraji, predgrađu Damaska. Njen otac, trener plivanja, počeo je da je obučava kada je imala 3 godine. Mardini se zatim takmičila za sirijski nacionalni tim, i dobila je podršku od Olimpijskog komiteta Sirije.

Ali, onda je izbio rat 2011. godine, kada je imala samo 13 godina, i Mardini je videla kako njen relativno idiličan život počinje da se menja.

„Odjednom niste smeli da idete gde želite, ili vas pozove mama kada ste već na putu i kaže, ‘Vrati se; nešto se tamo događa'“, kaže ona.

Škola ne bi radila po nekoliko dana, kaže, „ili neko puca, i onda morate da bežite.“

Ipak, u svetu njenih prijatelja, Mardini priča, život je u najvećoj meri nastavio normalnim tokom. „Nikada nismo razgovarali o ratu“, kaže ona. „To nas je nerviralo! U početku, svi su pričali o tome, ali onda smo, nakon par godina, počeli da razmišljamo: ‘Ok, ako ću umreti, umreću! Ali, pustite me da živim svoj život. Želim da viđam svoje prijatelje!'“

Godine 2012. Mardinina porodična kuća je uništena u masakru u Daraji, jednom od najgorih napada u početku rata, u kom su stradale stotine civila. Situacija je nastavila da se pogoršava. Dvoje njenih drugova plivača je ubijeno, kaže ona, a jednog dana je bomba oštetila krov centra u kom je trenirala.

Jusra i njen sestra odlučile su da napuste su Siriju. Krenule 12. avgusta 2015. godine, sa dvojicom rođaka njihovog oca i još jednim drugom. Avionom su išli od Damaska do Bejruta, a zatim Istanbula gde su se povezali sa krijumčarima i grupom od oko 30 izbeglica sa kojom su ostali do kraja putovanja.

Grupa je autobusom prevezena u Izmir, u Turskoj, a zatim odvedena u šumu u blizini obale da čeka čamac koji će ih prebaciti do grčkog ostrva Lezbos.

foto: getty

foto: getty

Nakon četiri dana, Mardini i njena sestra smeštene su sa još 18 ljudi, uključujući i 6-ogodišnjeg dečaka, na trošan čamac predviđen za šest osoba. Tokom prvog pokušaja, uhvaćeni su od strane pogranične policije i poslati nazad. Tokom drugog, motor se pokvario nakon 20 minuta, i čamac je počeo da se puni vodom.

Od 20 ljudi u čamcu, samo su sestre Mardini i još dvojica mladića znali da plivaju, te je njih četvoro skočilo u more. To se dogodilo oko 7 uveče, a more je bilo uzburkano zbog plime.

„Svi su se molili“, kaže Mardini. „Zvali smo tursku policiju, grčku policiju, vičući: ‘Molim vas, molim vas pomozite nam. Deca su ovde! Davimo se!’ Ali, oni su samo ponavljali: ‘Okrenite se i vratite se nazad. Okrenite se i vratite se nazad.'“

Međutim, grupa je na kraju stigla do Lezbosa. Jusra je na putu ka Berlinu prošla i kroz Srbiju, Mađarsku i Austriju. Njen stav je neverovatan.

„Bilo je teško za sve i ne krivim one koji su plakali. Međutim, ponekad samo moraš da nastaviš dalje“, kaže Mardinijeva.

[/nextpage][nextpage title=“Strana 3″ ]

Berlin

Sestre Mardini provele su najveći deo svoje prve zime u Nemačkoj čekajući u dugim redovima ispred glavnog punkta za registraciju izbeglica – Državnog zavoda za zdravstvo i socijalnu pomoć, poznatog pod nemačkim akronimom Lageso – kako bi regulisale dokumenta za azil. Često su morale da čekaju ispred po osam sati na nepodnošljivo niskim temperaturama, da bi ih na kraju odbili i rekli im da se vrate sledećeg dana.

U početku nije uopšte razmišljala o povratku u vodu, ali nakon nekoliko nedelja, kaže, počela je ponovo da mašta o tome – naročito kada je čula da je plivačica koju poznaje pobedila na takmičenju u Aziji.

„Rekla sam: ‘Mama! Trebalo bi da ja budem tamo! Bolja sam od nje!“, kaže ona.

Prevodilac iz Egipta, koji je često pomagao u izbegličkom kampu, povezao je Mardini sa obližnjim klubom Špandau, i Sven Spanekrebs, dugogodišnji trener u klubu, pristao je da joj pruži priliku. Kada je video kako Mardini pliva, kaže da je bio impresioniran. Počeo da je trenira za Olimpijske igre u Tokiju 2020. godine. Međutim, Jusrin put ka Igrama je bio znatno kraći.

Iako je medalja u Riu je van njenog domašaja, Jusra je optimistična. Njeno najbolje vreme je 1 minut 8 sekundi na 100 metara leptir stilom, i 1 minut 2 sekunde slobodnim stilom, što je celih 9 i 11 sekundi sporije od zvaničnog vremena kvalifikacija za te stilove.

„Očekujem lični rekord“, kaže Mardini.

Ona je deo novca od stipendije koju je dobila iskoristila da iznajmi stan sa sestrom, koji je nedaleko od centra. Njeni roditelji i dve mlađe sestre su im se pridružili u Berlinu, i celoj porodici je odobren privremeni azil.

Takođe, nada se da će jednog dana moći da se vrati u Siriju.

„Možda ću izgraditi svoj život u Nemačkoj, i onda kada postanem stara otići ću u Siriju i pričati ljudima o mom iskustvu“, kaže Mardinijeva.

(Izvor: nedeljno.rs)

[/nextpage]

avgust 8, 2016 - 11:38 - Redakcija Opozicionar ©